Чакре као систем за мајндфул спознају

Чакре се често представљају као енергетски центри који могу да буду проточни или блокирани,
а када су блокирани, наводно нам онемогућавају радостан и испуњен живот.

Не доводећи у питање традиционално разумевање чакри, као полазиште овог текста можемо да кажемо да та терминологија није увек најкориснија. Немамо „блокаде” које морамо да уклонимо да бисмо коначно постали срећни, нити смо животом и траумама толико „запрљани” да најпре морамо све да решимо па тек онда одахнемо. Када размишљам на тај начин, увек се запитам: „Шта се дешава када коначно прочистим све блокаде и стигнем до слободне, срећне душе?” Одговор је увек исти: нема коначне, непроменљиве среће. Подложни смо болести, старимо и умиремо; растанак и бол нису личне блокаде записане у нашој „наталној карти”, већ природан део тока живота. То није песимистично размишљање*. Напротив, прави мир можемо да пронађемо управо у прихватању тог природног процеса и тока.

Живот је непрекидан процес настајања и нестајања. Сва наша стања долазе и пролазе, а ми имамо само непосредан доживљај садашњег искуства, из тренутка у тренутак.

Одрастањем смо усвојили обрасце понашања и размишљања који су нас условили на различите начине, и то је природно: не можемо да будемо потпуно независни од васпитања и културе у којој живимо. Као деца плачемо и показујемо незадовољство када нешто није у реду. Ако нам родитељи тада кажу „буди добар” или „ниси добар”, у нама настаје сукоб: нешто ме боли и показујем то како умем, а због тога сам кажњен. Тако можемо да научимо да није безбедно бити искрен, да нисмо прихваћени када патимо и да немамо ослонац у родитељима. То је условљавање васпитањем. Када одрастемо, та уверења и обрасци могу несвесно да се понављају у блиским односима.**

Незадовољство, од мале раздражености до дубоког бола, као и осећај „блокираности” и фрустрације, стања су која учимо да држимо близу срца. Разумемо да од њих не можемо увек да побегнемо, да с нама није ништа погрешно зато што осећамо бол и да целовито живети значи дозволити себи да осетимо све што се појави, без обзира на узрок.

Док год тежимо животу без икаквог бола и незадовољства, јуримо срећу која не постоји. Тада себи нисмо довољно добри такви какви јесмо, јер мислимо да с нама нешто није у реду ако патимо, и стално осећамо да морамо још да се поправљамо и „све решимо” пре него што будемо срећни. 

Разочарање настаје из уверења да садашњи тренутак није онакав какав би „требало” да буде.

Уместо да непрестано покушавамо да решимо своје „укорењене проблеме” и „блокаде у чакрама”, због којих верујемо да нисмо довољно добри и да садашњост није исправна, покушајмо да живот видимо као процес сталне промене. Сваки тренутак је нов и ниједно искуство се не понавља потпуно исто. Иако нам се чини да су наша незадовољства трајна, она се јављају када су присутни одређени услови. Зато палимо светло свести, своју „мајндфулнес лампицу”, управо у оним деловима живота који нам делују круто и непроменљиво и које бисмо најрадије избегли.

Ум вежбамо да остане у садашњем тренутку, како бисмо видели под којим условима настају одређена стања тела и ума. Ако можемо да будемо довољно свесни да искуство осетимо, прихватимо и на крају пустимо, проживели смо га и дозволили му да прође. Ту навику ума негујемо медитацијом. Видимо да „блокада” није нешто лично што се мени стално дешава, већ искуство које се појавило под одређеним условима и прошло када су се они променили. С одмаком препознајемо његову безличност и проналазимо ослонац у сигурности пролазности.

Модел чакри можемо да користимо као систем који нам помаже да осветљавамо део по део тела и сложене обрасце повезане с незадовољством. Негујемо здраву мајндфул свест и саосећајан однос према сваком делу тела, па оно што приметимо учимо да посматрамо новим очима. Мало-помало упознајемо природу незадовољства и лакше му допуштамо да буде и прође својим током, док овог пута реагујемо свесније. То можемо да замислимо као „чакру која се врти”: енергију која пролази и тече и став у којем живот није борба, већ путовање. 

* Будино учење бол, односно дукху, назива племенитом истином. Бол треба да упознамо, дозволимо му да буде и научимо да живимо с њим, уместо да непрестано бежимо. Он нам помаже да видимо пролазност, аничу, и безличну природу искуства, анату.

** Овом темом бави се Габор Мате у књизи „Када тело каже не”. Он пише да понекад жртвујемо аутентичност, односно искреност према сопственим осећањима, да бисмо сачували приврженост и примарни однос са старатељем или партнером. Такав дуготрајан раскорак са собом повезује са стресом и нарушеним здрављем. 

Придружите се циклусу освешћивања седам аспеката бића – чакри ОСВЕТЉАВАЊЕ од 5. новембра до 17. децембра 2022.
Намера циклуса је да осветлимо главне аспекте који покрећу наш живот.
У традиционалном моделу седам енергетских вртлога, чакри, повезује телесну хемију с расположењем и квалитетом живота.

Све око нас и у нама непрестано се мења. Условљености и навике из којих делујемо, корисне и штетне, показују се кроз држање и кретање тела, бол и тегобе, као и кроз емоције и мисли које се јављају. Систем чакри можемо да користимо као мапу за освешћивање емоционалних, менталних и телесних стања и упознавање делова себе и живота који не теку с лакоћом.

Погледајте исечке с радионица из претходног циклуса…
Циклус освешћивања
Јутјуб плејлиста