Мајндфулнес медитација

Мајндфулнес је медитативна пракса кроз коју развијамо способност да обратимо пажњу на садашњи тренутак и да се према тренутном искуству односимо без осуђивања.

Мајндфулнес (свесна пажња) је природна способност сваког човека да буде свестан онога што се дешава у садашњем тренутку и да то прихвати мирно и саосећајно. То је стање свести у којем ум не осуђује нити се опире ономе што препознаје и што је сада присутно, па има довољно простора да изабере како да одговори. Два кључна елемента мајндфулнесајесу свесност / будност и саосећање / прихватање.

Бити мајндфул и развијати ове особине ума није случајност, већ свестан избор свакога од нас.

Да бисмо уопште могли да се сетимо садашњег тренутка, потребно је редовно тренирати кроз формалну и неформалну медитативну праксу.
Делујемо кроз обрасце и навике , свесне и несвесне, које смо стекли. Када медитирамо, тренирамо ум да све чешће бира непосредан контакт с телесним сензацијама, осећањима и мислима и да провери да ли су раније стечене навике заиста корисне.

Док развијамо способност да будемо присутни без потребе да осуђујемо, избегавамо или се везујемо за свако искуство и стање, отварају се нови извори разумевања и мудрости, могућности за другачије одлуке и пут ка слободнијем животу.

Мета (љубав и доброта) је медитација у којој свесно развијамо ментална и емоционална стања добре воље, љубави и саосећања према себи и другима. У овој врсти формалне медитације разматрамо добре особине живих бића како бисмо у срцу развили племенита стања љубави и саосећања.

Погледајте неке теме у видео-снимцима испод или пронађите више медитација на мом YouTube каналу.

Мој пут медитације

Мој пут до медитације започео је спонтано и, гледајући уназад, делује готово неизбежно.
Када сам имала осамнаест година, мајка ми је изненада преминула. Исте године преселила сам се у Љубљану да студирам дизајн на академији. Била је то дубока прекретница, велики шок и потпуни пресек. Тло ми је нестало под ногама. Шок ме је оставио празном; ништа нисам осећала и нисам могла да замислим да ћу се икада поново радовати животу. У Љубљани сам упознала малу групу људи који су вежбали јогу и медитирали. Јога ми је одмах деловала природно, али медитацију нисам разумела: седиш мирно, затвориш очи, и шта онда?

После друге године студија отпутовала сам с пријатељем на Шри Ланку. Три месеца провели смо у будистичком медитативном центру у џунгли, у традицији теравада будизма под вођством Бханте Пемасирија. Првог месеца седела сам у прилично снажном котлу патње и желела да побегнем. Нисам разумела шта радим; све ми је било непознато и бесмислено. Та агонија се постепено рашчистила и учење је почело да добија смисао. Учила сам основе будизма и медитације и пут ка разумевању себе и условљености које нас затварају према животу.

Другог месеца почела сам да се препуштам. Брала сам цвеће и правила венце за пуџу, шетала, дивила се природи и почела да медитирам. У свеску сам записивала шта учим и цртала природу око себе. Трећи месец повезао је све: прошла сам своје прво десетодневно випасана повлачење у потпуној тишини, у традицији С. Н. Гоенке. Тамо сам први пут после две године осетила радост и видела наду да могу да се пробудим из таме.

Чини се да нас дубок бол и тешка искуства бескомпромисно гурну у додир са собом и да из њих можемо највише да научимо.

По повратку у Европу завршила сам студије, вратила се у Загреб, почела да радим у дизајну и редовно похађала јогу. Годинама је путовање на Шри Ланку одјекивало у мени као драгуљ, али и као идеалан живот који овде не могу да живим. Борила сам се јер је медитација припадала „тамо”, заједно с миром и пространошћу које свакодневни живот наизглед није нудио. Требало ми је времена да отпустим тај идеал и жељу да се вратим у стање ума са Шри Ланке и схватим да медитација и свакодневни живот морају да постану једно.

Веровање да негде другде постоји нешто боље велики је проблем: спречава нас да будемо овде с оним што јесте и да сада дамо најбоље од себе.

Током 2010. неколико пута сам посетила будистички центар Жарка Андричевића у Загребу. Било је дивно поново пронаћи ноту будизма близу куће.
Године 2011. дошла сам на прво предавање Мислава Бречића о мајндфулнес медитацији и наставила редовно да седим с њим. Мислав преводи Будино учење на наш језик и културу и повезује га с животом који живимо овде и сада. Тако медитација постаје позив отворен свима, без обзира на веру или културну позадину.

Током година похађала сам бројна медитативна повлачења с познатим учитељима: центри С. Н. Гоенке, Бханте Суџива, Мислав Бречић, Аџан Сундара, Мартин Батчелор, Тина Расмусен. Снажно су утицали и следећи учитељи, чија сам предавања проучавала, записивала и примењивала:

Скице и илустрације са Шри Ланке, 2004.

„Соматска медитација је приступ у којем тело, а не ум, постаје основни простор медитативне праксе. Једноставно речено, уместо да медитацију развијамо кроз леву, мислећу страну мозга, као да гледамо одозго, што је уобичајено у многим савременим приступима, соматска медитација полази од тела навише и улази у тело. Тако можемо да се повежемо с урођеном, самопостојећом будношћу која је већ присутна у самом телу.” др Реџи Реј. Извор: Tricycle.org

У овој врсти медитације први корак је да препознамо низ: 1. мисао, 2. емоција, 3. телесна сензација, и јасно видимо како су ови аспекти искуства повезани. Други корак је да уважимо чињеницу да је ово искуство сада овде, јер бежање од њега или реаговање на њега није створило нов начин постојања нити променило стару навику. Тешкоћа у овом чврсто повезаном низу јесте што аутоматски реагујемо на мисли изазване телесним сензацијама и емоцијама, које затим покрену исте мисли, па остајемо у слепом кругу.

Негде морамо да прекинемо тај круг, а у соматској медитацији то чинимо повратком телу и телесној димензији сваког искуства. Реактивност на мисли можемо да смањимо или престанемо да им верујемо када останемо уз телесну сензацију и њено природно треперење. Интензитет зависи од онога што нам се дешава, а способност да останемо и с најснажнијом сензацијом расте с искуством у медитацији.

Наш живот обликује оно што мислимо, затим оно што кажемо, а највише оно што чинимо: намера изражена мишљу, речју и делом.

Супротност мајмунском уму* јесте присутно тело**. Када смо отеловљени у свом животу и ономе што сада радимо, укључујући свесно размишљање, налазимо се у супротном стању од мајмунског ума , који је без тела и заокупљен сопственим виртуелним, нестварним светом. Када га приметимо, и он има одраз у телу, можда намрштено чело или стиснуте очи. Чим уочимо тај одраз и останемо у телу, враћамо се на сигурно тло. Тако постајемо присутни за живот какав јесте. Тек тада заиста можемо да дамо најбоље од себе и делујемо с избором.

Технике ове врсте медитације усмерене су на тело, на пример: скенирање тела, свесност даха у телу, свесност тела, свесни покрет, мајндфул јога…

*мајмунски ум : популаран назив за немиран ум пун мисли и анксиозности. Као што мајмун хвата сваку грану, ум хвата сваку мисао.
**присутно тело : отеловљена присутност.