Мајндфул дневник
Писање као сапутник који доноси јасноћу
Бележeње унутрашње атмосфере и сопствених коментара може да нам помогне да освестимо уверења из којих делујемо. Мајндфул дневник има неколико једноставних смерница. Када их пратимо, писање постаје део свакодневне медитативне праксе.
Смернице за мајндфул дневник укључене су у јогијску праксу у мом програму онлајн јоге.
Писањем, нарочито руком, мисли претварамо у речи, а осећања можемо да изразимо линијама, текстурама, скицама, симболима и речима. Тако их посматрамо из другог угла и дајемо им јаснији облик. Именовање искуства укључује делове мозга повезане с језиком, пажњом и регулацијом и може да нам помогне да се оријентишемо. Чак и реченица „не знам шта осећам” јасно описује полазиште.
Намера дневника је да разјаснимо шта осећамо, успоставимо здравији однос према томе и видимо где смо и куда желимо да идемо.
Док пишемо с том намером, можемо да се ослонимо на начела Будиног племенитог осмоструког пута.
– Исправан говор: бирам речи које не повређују мене ни друге, које су искрене, конструктивне и усмерене ка разумевању, а не осуди.
– Исправна намера и мисао: пишем из намере љубави, саосећања и отпуштања онога што ми не користи.
– Исправан напор: трудим се да не храним мржњу и одбојност, већ да препознам штетно стање, направим простор и подржим оно што је здравије.
– Исправан мајндфулнес, односно свесност: обраћам пажњу на садашњи тренутак и на своје искуство без аутоматског осуђивања.
– Исправна концентрација: током писања остајем усредсређена на оно што радим; само писање постаје медитација.
– Исправан поглед: кроз размишљање препознајем пролазност, незадовољство и чињеницу да једно искуство није цела моја личност.
Ове кораке можеш да прочиташ као благу намеру за начин на који ћеш водити дневник, а не као правила због којих треба да се критикујеш.
Смернице за писање мајндфул дневника
Смернице ћу показати кроз пример стида. Стид шапуће: „Ниси само неко ко није успео; ти јеси неуспех.” Може да настане када одрасла особа детету каже „глуп си” уместо да именује конкретно понашање и покаже бољи избор. Дете тада лако претвори туђу реакцију у слику о сопственој вредности.
1. ОСВЕСТИМ
Први корак је да препознам шта се догађа. Стид могу да приметим у мислима „нисам довољно добра”, „нећу успети” или „не заслужујем”, а у телу као стегу, нервозу или тугу. У бележницу записујем мисли, телесне сензације и емоције што јасније могу, без захтева да одмах све разумем.
2. РАЗЈАСНИМ МОГУЋЕ ОКИДАЧЕ
„Можда не памтимо све што је неко рекао, али памтимо како смо се осећали.” 1 Опишем конкретан тренутак и однос у којем сам осетила стид. То помаже да емоција постане мање магловита и да видим могући окидач. Могу да наведем више сличних примера и потражим образац, али пазим да једно тумачење не прогласим једином истином.
3. ОСВРНЕМ СЕ ПОНОВО
„Пишемо да бисмо живот доживели два пута: у тренутку и у сећању.” 1
Док пишем, поново додирујем искуство, али сада могу да га посматрам с више одмака. Нисам у истој ситуацији и имам простор да осетим шта се јавља, а да идентитет не помешам с емоцијом. Ако ме писање преплављује, стајем, враћам се садашњем окружењу и тражим подршку. Трауматична искуства није потребно самостално проживљавати до детаља.
4. ПИШЕМ БЕЗ ОСУЂИВАЊА
Када не осуђујем себе ни другу особу, лакше смањујем грч око уверења. Могу да истражим шта је било у мојој моћи, шта није и које су ми границе потребне. Не морам да претпоставим туђе мотиве нити да оправдам повреду да бих сопствени стид видела као искуство, а не доказ мање вредности.
Писање уводи одмак, свежину и простор.
Стид постаје нешто што сам доживела, а не оно што јесам.
5. ПРЕПОЗНАМ КЉУЧНИ ПОЈАМ И ЊЕГОВУ СУПРОТНОСТ
Ако размишљам од чега бежим – на пример од страха да поново осетим стид – могу да се запитам и чему тежим – осећају вредности, припадности или способности. То не значи да негативну емоцију прекривам позитивном, већ да у истој ситуацији приметим и своју намеру, труд, храброст или аутентичност. Тако пажњу ширим са самог бола на потпунију слику.
6. РАЗМОТРИМ ОПРОШТАЈ ИЛИ ОТПУШТАЊЕ
Опростити не значи рећи да је нечије понашање било у реду, одустати од границе или обновити однос. Опрост није обавеза и не мора да буде циљ сваког дневничког записа. Могу да тежим томе да терет повреде мање управља мноме, а да и даље јасно именујем шта није било прихватљиво.
7. ПОСТАВИМ НАМЕРУ И РЕАЛИСТИЧНУ АФИРМАЦИЈУ
Запис могу да заокружим афирмацијом или намером која сажима оно што сам увидела и прати ме кроз дан. На пример: „Нека приметим мисли стида и не поверујем им аутоматски”, „Нека будем нежна према делу себе који је био повређен” или „Мој труд има вредност чак и када исход није савршен.” Афирмација треба да звучи довољно истинито да може да нас подржи.
8. ЗАХВАЛНОСТ И ПОНИЗНОСТ
Писање може да пробуди захвалност за простор у којем смо се зауставили и саслушали себе. Захвална сам што постоје начини да разумем терет и учења која су други несебично преносили. Захвална сам на пракси, сопственом труду и труду других.
Понизност овде значи осећај да припадамо нечему већем од себе, без умањивања сопствене вредности.
Када оплемењујем унутрашњи говор, та промена може да се пренесе и на односе и допринесе човечнијем начину заједничког живота.
Дневник као део јога праксе
Мајндфул дневник укључен је у мој редовни вођени програм онлајн јоге. Кроз месечне теме подстичем те да пишеш и осврнеш се на оно што радимо и истражујемо:
– постављамо питања,
– примећујемо мисли, емоције и телесне сензације,
– добијамо мале теме за размишљање,
– будимо радост изражавања,
– одржавамо континуитет месечне теме,
– постављамо намере и реалистичне афирмације.
Мајндфул дневник у програму онлајн јоге додатна је мотивација за праксу и сапутник који доноси јаснију слику о томе где смо. Он није замена за психотерапију, нарочито када писање отвара трауму, снажан стид или мисли о самоповређивању.
Придружи ми се…
Инспирација и извори:
