Здраво критичко размишљање
У медитацији усмереној на тело учимо да одвојимо оно што непосредно осећамо од онога што смо о томе помислили и закључили.
У поједностављеном приказу еволуције мозга најпре се говори о примитивном, такозваном рептилском мозгу, а затим о лимбичком систему који прима импулсе из тела. На основу сигнала које добијамо чулима препознајемо предмете и ситуације, приписујемо им емоционалну вредност и у делићу секунде процењујемо ризик. Лимбички систем учествује у регулисању биолошких функција у складу с нашим емоционалним стањем. На пример, осећај нервозе могу да прате убрзан рад срца и знојење. Слично томе, емоције покрећу телесне реакције: када смо љути, можемо да поцрвенимо, осетимо пораст притиска или топлоту у целом телу или његовим деловима.
Развојем предњег кортекса, дела мозга повезаног са сложенијим мишљењем, развијала се и способност критичког расуђивања. Она нам омогућава да препознамо шта осећамо и да то проценимо: ако поступим овако, какав ће бити исход и да ли је он добар или лош за мене? Тако смо учили да бринемо о својој околини, заштитимо се и сарађујемо. Учили смо кроз покушаје и грешке и пратили оно што даје резултат, што је основа научног приступа. То је драгоцена способност, али је важно како је користимо. Свесно критичко мишљење може да буде веома конструктивно. Ако, међутим, несвесно и без могућности избора критикујемо себе, друге и околину и делујемо из таквих мисли, можемо себи да нашкодимо.
Својеврсна мала „еволуција мозга” понавља се рођењем сваког од нас. Новорођенче не уме да прорачуна када и како ће изразити бол или пријатност: плаче када га боли, а смеје се када му је лепо. Беба аутоматски реагује на телесне надражаје и одмах их показује. Док одрастамо, учимо да процењујемо оно што осећамо, вреднујемо телесне сензације и утичемо на начин на који их изражавамо. Учимо према упутствима одраслих, у условима у којима растемо и под утицајем темперамента с којим смо рођени. Сплет свих тих околности постаје наш аутоматизам, наше „ја” и оно што доживљавамо као нормално: корисне и некорисне навике урезане у нервни систем, односно наш карактер.
За радостан и слободан живот потребно је да прекинемо аутоматизам штетних навика и отровне самокритике.
Да би сарадња нашег „тела и ума”, односно различитих можданих система, била конструктивна, крећемо путем освешћивања. У медитацији усмереној на тело враћамо се телесном осећају и слушамо говор тела кроз емоције и сензације. То је наш први и најискренији језик, који треба поново да научимо да разумемо. Део ума који процењује вежбамо да буде мудар и разуман посматрач онога што се у телу догађа, како би с одмаком могао свесно да одлучи шта је најбоље учинити у датом тренутку.
Када практикујемо медитацију усмерену на тело, односносоматску медитацију, остајемо повезани с телесним сензацијама и оним што се сада одвија у нама. Тако лакше примећујемо импулсе и мисли које се појављују, препознајемо какве критичке судове везујемо за оно што смо осетили телом или запазили чулима и бирамо на које мисли више не желимо аутоматски да реагујемо.
Један од начина да прекинемо навику, односно устаљени пут нервних импулса и мождане активности, јесте да престанемо аутоматски да реагујемо на њу и понављамо је. Не правимо се да мисао не постоји, већ престајемо да јој дајемо снагу и да јој беспоговорно верујемо. Најлакше је да направимо одмак од мисли тако што се вратимо телу и сензацијама које су биле окидач за критички суд. Када научимо да не подлежемо заводљивости аутоматских мисли, добијамо могућност да свесно и критички размишљамо. Можемо да одлучимо: „Не желим да негујем лоше мисли о овој особи, иако се оне саме појављују. Могу ли да видим да је можда несрећна и да својим понашањем тражи пажњу?” Тако уместо осуде развијамо саосећање. Временом све лакше одвајамо оно што непосредно осетимо телом од онога што смо о томе помислили и закључили. Постаје нам лакше да изаберемо које мисли желимо да негујемо и како ћемо посматрати себе и свет око себе.
Куда год да кренемо, носимо свој ум и начин на који он доживљава нас и околину. Зато освешћивањем и развијањем могућности избора можемо знатно да побољшамо квалитет живота. То је пут упознавања себе и право „буђење свести”.
Мајндфул јога и медитација отеловљености, односно телесне свести, помажу нам да ухватимо критичку мисао, видимо с којом је емоцијом и телесном сензацијом повезана и, када осетимо порив да аутоматски реагујемо, останемо присутни, посматрамо и осетимо њен израз у телу. Испробајте:
