Где почиње екологија?

Екологија почиње одлуком о куповини.

Тешко ми је да гледам како је куповање играчака деци постало део друштвеног бонтона: предметом показујемо да смо испунили очекивање, а чим га предамо, као да за њега више нисмо одговорни. Али јесмо. Сетите се свих ситница које смо купили и запитајте се где су завршиле када су престале да блистају у пластичној кутији која им је давала привид вредности.

Замолила сам породицу да сину не купује непотребне предмете и, срећом, углавном су ме послушали. Ипак, чак се и овде, на најудаљенијем насељеном острву, борим с тим да Николи стижу пластичне дрангулије и превелика количина играчака. А онда по плажи сакупљамо исте такве дрангулије које плутају морем и насукавају се на обалу. Знам да смо део тог круга и то ме ужасава.

Зар приликом куповине не можемо да замислимо исти предмет за две године, одбачен и непотребан, како угрожава животиње и распада се у мору?

Екологију не можемо да одвојимо од конзумеризма који нам нуди површан осећај вредности, а одузима време, креативност и пажњу које бисмо могли да уложимо у стварање, дружење и заједничка искуства.

Плажа у ували Салбунара препуна је разноврсног отпада.

Да све ипак окренем у конструктивнијем правцу, рекла бих овако:

Екологија почиње рашчишћавањем сопствене намере: зашто ово купујем?
Да би се дете играло или да бих испунила очекивање да се на рођендан долази с балонима и поклоном? Детету је више од предмета потребна особа и однос. Машту и радозналост може да пробуди и игра гранчицом, нарочито ако је уз њега неко ко му поклања време, уместо најновије велике пластичне играчке.
Деца могу одлично да развијају машту када имају мање играчака, више додира с природом и људе који их воле и играју се с њима.
Остаје онај проблем у нама: „Не могу да дођем празних руку” или „То се од мене очекује.”
Понесите нешто корисно и потрошно, попут хране, воћа или одеће која је заиста потребна. Или поклоните три сата свог времена и пажње: оригиналан, личан и непоновљив поклон.

Екологија почиње разумевањем да је један од главних извора отпада потрошачки начин живота који нас уверава да нам је све потребно и да ће свака нова ствар побољшати живот.
Последице производње, транспорта, продаје и одлагања лако се пребацују с једног учесника на другог. Произвођач жели продају, купац испуњава друштвено очекивање, а прималац уз поклон добија и одговорност за предмет који можда није ни желео. У том ланцу сви учествујемо у трошењу ресурса, загађењу ваздуха и воде и нарушавању земљишта и станишта. Вреди се запитати да ли је кратак тренутак куповине заиста вредан те цене.

Потребно је да подигнемо главу из песка сопственог микрокосмоса, у којем отпад тренутно не видимо, и погледамо ширу слику стварности у коју смо уроњени.

Где почиње екологија и наша лична одговорност?
Почиње тако што пре сваке куповине освестимо намеру и сетимо се да сваки предмет има живот и после нашег коришћења. Велика пацифичка мрља отпада простире се на огромној површини, а пластика се распада у све ситније честице уместо да нестане. Отпад извозимо, закопавамо и спаљујемо, али га тиме не уклањамо из заједничког система. Свемирски отпад је друга врста проблема, али и он показује колико лако за собом остављамо материјал без плана за крај његовог века.
Колико је то нездраво.

Купац бира и преузима део одговорности за оно што купује, као и за разлоге због којих набавља више него што му је потребно. Привлачна амбалажа обећава вредност и статус, а куповином потврђујемо читав ланац производње. Ретко видимо услове у којима је предмет направљен, на чијем раду почива његова ниска цена и куда одлази када изађе из наших руку. На крају завршава у неком делу природе, јер другог „изван” нема.

Купац има моћ јер бира куда иде новац, а тиме утиче на развој производње, еколошке последице и друштвене норме.

Одломци из књиге „А шта ћемо с отпадом”

С обале Бишева, на коју се сваке године насукавају гомиле отпада, искрено вас позивам да купујете мање предмета. Позајмите, поправите, направите ручно, преиспитајте вредности и дођите с искреним осмехом уместо руку пуних пластике и амбалаже. Информишите се и будите добар пример. Не говоримо само о будућности потомака; последице већ живимо сви ми.
“Три правила за отпад: смањи, поново употреби и рециклирај. Сваки корак значи мање отпада на крају.

Поклон је радост даривања, дељења и заједништва, а не само предмет.

Мој деда је у Максимиру скупљао жиреве, цртао им лица и остављао их на необичним местима уз причу да то раде веверице. Мама је носила пистаће на дуже шетње и причала нам приче док смо их грицкали; пистаћи, приче и шума заувек су ми остали повезани. Бака је седела с нама и на забаван начин нас учила математици, с невероватним стрпљењем. Тата нам је допуштао да тражимо благо по врту и измишљамо необичне игре, иако је знао како ће се завршити. Важан је био чин, а не циљ.

Јесу ли то заиста била друга времена, када није било друге него да се играмо и стварамо личну вредност успомена?

Можемо ли да негујемо човечност док живимо с модерном технологијом и обиљем потрошачког друштва? На нама је да изаберемо.

Идеје за поклоне:
– Излет у природу на посебно место, попут парка природе или националног парка.
– Вожња жичаром до Сљемена и шетња до радио-торња.
– Ново искуство: јахање, стреличарство, одлазак у сауну или на балет у ХНК.
– Укусан ручак у посебном ресторану.
– Летовање или зимовање.
– Нешто што можете сами да направите и обогатите личним печатом.
– Дигитални поклон, попут онлајн едукације или тренинга, на пример мог програма онлајн јоге.
– Тренинг, едукација или радионица уживо.
– Домаћи производи локалних газдинстава, попут меда, маслиновог уља или сира.
– Рад локалних уметника и занатлија: торба, капа или одећа особе која хекла или шије.
– Допишите своју идеју…

Фотографија у заглављу: увала Салбунара. Из ваздуха се отпад не види. Фотографисао Карло Ковачец.
Инспирација: „А шта ћемо с отпадом”, Џес Френч