Ово је други део дневничког записа Последњи на обали, први у мору. Далеко смо на југу, па сезона купања логично траје дуго. Када сви оду својим кућама, ми остајемо, сада готово сами у ували и свакако сами на плажи. Усред дивног, мирног, сунчаног дана, шта друго да радимо него да „идемо на море”?
Није чак ни важно да ли се купамо на класичан начин. Можемо само да се скинемо и сунчамо, градимо куле од песка и возимо бродиће по плићаку.

Зар купач нема право да сам изабере колико дубоко ће ући у море, а да се то и даље рачуна као купање? Постоји ли правило колики део тела мора да буде мокар да би могао да кажеш да си се „окупао”? Мени се све рачуна. Уронити само ножице је потпун доживљај. :)
Никола нема никакав проблем са тим концептима. Го је на плажи, мало шљапка и прска, па се игра песком и ужива до даске.