Ovo je drugi dio dnevničkog zapisa Posljednji na obali, prvi u moru. Daleko smo na jugu pa sezona kupanja, logično, traje dugo. Kada svi odu svojim kućama, mi ostajemo, sada skoro sami u uvali i svakako sami na plaži. Usred divnog, mirnog, sunčanog dana, šta drugo raditi nego „ići na more”?
Nije čak ni važno da li se kupamo na klasičan način. Možemo se samo skinuti i sunčati, graditi kule od pijeska i voziti brodiće po plićaku.
Zar kupač nema pravo sam izabrati koliko duboko će ući u more, a da se to i dalje računa kao kupanje? Postoji li pravilo koliki dio tijela mora biti mokar da možeš reći da si se „okupao”? Meni se sve računa. Uroniti samo nožice potpun je doživljaj. :)
Nikola nema nikakav problem s tim konceptima. Go je na plaži, malo šljapka i prska, pa se igra pijeskom i uživa do daske.
