Друга половина априла. Море је хладно, али малом човеку то ни најмање не смета. Брчкање по плићаку је превише занимљиво да би га зауставио осећај хладноће. Пластични бродић плови лево-десно уз обалу, каменчићи се трпају у спремник, производе се звуци мотора, тумачи се цела пловидба…

Седим и посматрам га. Море је мирно, плажа тиха, сами смо. У даљини се види само дубоко плаветнило, све до италијанске обале. Баш један од оних тренутака. Помислим: благо њему што одраста овде. За мене то има огромну вредност. Срећна сам што можемо да му пружимо такво детињство.