Кад природа утихне, Бишевом завлада она права, дубока тишина.
Нема ни дашка ветра да мрси лишће и гране, ни таласа да шуме — све потпуно замукне. Цврчци су коначно отишли на зимски сан, а зујавци су се проредили. Цвркут понеке птице, чак и замах крила, одјекују кристално јасно, као кап у мирној води. Људи су отишли, нестао је жамор са плаже и из ресторана. У односу на ту тишину, мотор брода протутњи као гром. Животиње осећају спокој, ту ненапетост у ваздуху, па се и саме утишају. Окружење нам диктира ритам.
Ту тишину најбоље могу да дочарам фотографијама природе која мирује. Сваки листић и свака иглица стоје мирно, готово замрзнуто, потпуно опуштено. Борови навикнути да их ветар савија сада немају са чим да се боре, па седе тихо као дивови.
Кад дођу ти посебно тихи дани, успорим. Сваки корак ће одјекнути, па мора да буде мек и пажљив. Чујем шта мислим и осећам, а онда пуштам. Нека тишина природе продре у мене. Нека постанем једно са атмосфером, са резонанцом потпуног мира у коју сам уроњена на овом малом, удаљеном острву…
