Све је стално у току, све непрестано постаје. Природа нам то јасно показује.
Док из дана у дан посматрам како ове наранџе расту, сведочим принципу пролазности. Градијенти боја, од тамнозелене преко жуте до жарконаранџасте, видљиво су лице тог закона природе. И величина, мирис и укус плода непрестано мењају својства, од горко-киселих до сочних, слатких и снажно ароматичних нота.
Наранџе се крећу скалом од незрелих до презрелих. Негде унутар тог спектра налази се део који зовемо савршено зрелим. Али наранџа у том тренутку није стала у времену. Она је и даље усред свог сазревања.
Тај осећај пролазности тешко доживимо када у продавници купимо наранџу као готов производ. На полици се налази кратко, само у зрелој фази; оно пре и после није нам доступно. Извучена из контекста, у тренутку када је бирамо, делује непроменљиво. Наранџаста је и слатка — опис који је замрзава у нашем уму. Нисмо видели преображај кроз све фазе у којима је, из дана у дан и месеца у месец, дрво наранџе настојало да изрази своју јединствену „наранџастост”. У сваком тренутку тог процеса била је наранџа, од цвета до плода, уроњена у природу и време.
Како ово дрво зна да само од воде и сунца направи наранџу, тако посебну и мирисну? То је чаролија.
Стабло наранџе је украс у врту. Листови су му зелени целе године. У пролеће цветови опојно миришу, а у јесен се окити овим лоптицама, поклонима за нас. Највише га негујемо јер рађа тако сочне плодове, пуне сока и укуса. А волимо и да се иза њега играмо жмурке, тражећи други пар очију кроз гране, густо лишће и мале наранџасте радости.
