Жао ми је што у овом дневнику, међу причама о дивној флори, фауни и природним лепотама, морам да објавим текст о смећу. Али морам. Није ми жао што ћу га објавити — иначе не бих — него што смо као цивилизација дошли довде и још успевамо да затварамо очи пред проблемом. Зато што јесмо, и зато што се истина о смећу које плута светским морима на овим обалама види болно јасно, овој причи је место у Бишевском дневнику. Знате да о томе не могу да ћутим и да сам већ писала: ГДЕ ПОЧИЊЕ ЕКОЛОГИЈА? и ОДГОВОРНИ ТУРИЗАМ.
Ову објаву зовем „Изложба савремене уметности”јер то заиста јесте, и то из више разлога. Дођемо на изложбу — плажу — и посматрамо како су се боје, облици и текстуре смећа спонтано распоредили, органски се премештајући у сарадњи са природним токовима. То је уметничко дело које представља стање наше културе, конзумеризма, у додиру са природом која ништа не крије.
Изложба показује право лице индустријског напретка и бол одбачености сваког предмета после „пет минута” употребе. Предмети показују своју пресуду: силе које на њих делују и деформишу их, смештајући их у следећих хиљаду година разградње које их тек чекају.
То је слика односа, математика питања колико је нешто било коришћено, а колико ће још постојати; колику је вредност потрошач добио, а колико негативне вредности остаје природи и, наравно, нама.
Изложба показује и како се древно наслеђе — „Медитеран какав је некад био” — копрца у ремек-делу људске модернизације. Тај судар светова нећете видети у загребачкој Илици или на главном тргу. Наравно да нећете: смеће се одатле ригорозно уклања. Не би било прикладно да одбачене боце затрпају господина Бана Јелачића, зар не?
Сваке зиме море донесе смеће које градске службе у пролеће очисте, да туристи и купачи не морају да гледају то ругло. Ко би се купао међу боцама, старим ципелама, поцепаним врећама, комадима стиропора и свим осталим насуканим гадостима?
Боље да туристи не виде целу слику и не размишљају о светским проблемима. Нека дођу, уживају, троше и направе још више смећа. Њихов однос према природи и екологији у улози туристе и сам је потрошачки: све непотребно оставе за собом и није их брига шта следи.
Ми који живимо на овим обалама и гледамо како се смеће гомила не можемо себи да помогнемо, па чистимо. Не зато што смо нарочито добри, обзирни људи који сами не стварају отпад, него зато што то једноставно не можемо да поднесемо. Море ће све вратити у себе и наставити да ваља, дробећи на све ситније делове, гушећи морске животиње, мењајући хемију мора, подводни биљни свет и целу климу.
Када чистимо плаже, можемо да осетимо да смо помогли за 0,000000001 проценат, па да погледамо на другу страну, док још постоји неко незагађено место за гледање.
Укратко, ту смо: можемо да чистимо и рециклирамо, али док не престанемо да производимо нови отпад и непотребну амбалажу, док сви коначно не преузмемо одговорност за оно што радимо, ова изложба ће остати стална поставка.
Фото: плажа Салбунара, острво Бишево, фебруар 2026.
