Шетамо стазом уз море. Пролеће је и свуда крај пута цветају ситни, слатки цветови. Гледам целу слику пролећног живота уз обалу: свежину дана, мирис траве, цвећа и мора, богатство боја. Све је тако опуштајуће и целовито. Мени је тај призор познат и, наравно, уживам у њему. А онда је Никола стао, убрао ми један цвет и рекао: „Мама, ово је за тебе.”
Тек кад ми га је дао, почела сам да му се дивим засебно. Та боја, нијансе, детаљи… Обичан цвет поред којег пролазимо сваког пролећа одједном је ушао у светло пажње и у њему показао своју необичност. Види ли се на фотографији прелив од светлије до тамније љубичасте? Облик сваке латице која, као раскошна хаљина, завршава чипком? Свака ће се редом отворити и променом боје и облика одредити изглед и улогу целог цвета.
Зашто се природа труди око свих тих детаља? Чему служе нијансе, облици и ситнице? Знам да све настаје без напора, потпуно опуштено. Стваралац се размеће дизајном невиђене сложености и беспрекорности, а ипак податним току времена. Природа се ни са ким не такмичи да направи најлепши цвет, па ипак од сваког направи ремек-дело.
Дивим се природи, дивим се пролећу и тренутку када освестим природни принцип: живот се живи без силе…
