Једриличари као да имају неко неписано правило да органски отпад „сме” у море, а с њим и понеки случајни комадић пластике или шта год им се тог тренутка нађе као сметња. Море ће то средити, кажу. То би можда и било тачно да си једина једрилица далеко у Атлантику. Али кад се усидриш међу још девет у малој ували, кора лубенице коју си бацио неће се разградити на путу до обале. Плута међу купачима и насуче се на плажу са првим већим таласом. За мене то смеће има дубљу и свакако личнију ноту од оног анонимног које из Албаније целе зиме стиже на наше мало острво.

То смеће директно показује однос који господин и госпођа са фине јахтице имају, прво, према домаћину код којег су дошли — нашој обали — а затим и према планети на којој сви живимо. Показује и шта мисле о мени, купачу на плажи, па га зато схватам лично. Виде да се купамо у њиховом отпаду. Знају да су га бацили и не смета им. Штавише, вероватно им храни осећај разлике: ја сам овде горе, а ти си тамо доле.

Знам да све то не мора нужно да се прочита из неколико кора лубенице, пар половина паприке и листова салате, гомиле ситних комада амбалаже, неколико плутајућих гованаца и кондома. Процените сами.
Како неко себи оправда бацање таквог отпада док је усидрен неколико метара од плаже?
Никако — само не преузме одговорност. Ко може туристу да објасни да је његово смеће његова брига и да је море жив организам који и те како утиче и на његов далеки живот на континенту?

Преносим вам овај призор са једном мишљу: лето има другачије загађиваче од зиме, али море је жртва у оба случаја.