Ekologija, uz prozivku nautičkog turizma
Jedriličari kao da imaju neko nepisano pravilo da organski otpad „smije” u more, a s njim i poneki slučajni komadić plastike ili šta god im se tog trenutka nađe kao smetnja. More će to srediti, kažu. To bi možda i bilo tačno da si jedina jedrilica daleko u Atlantiku. Ali kada se usidriš među još devet u maloj uvali, kora lubenice koju si bacio neće se razgraditi na putu do obale. Pluta među kupačima i nasuče se na plažu s prvim većim valom. Za mene to smeće ima dublju i ličniju notu od onog anonimnog koje iz Albanije cijele zime stiže na naše malo ostrvo.
To smeće direktno pokazuje odnos koji gospodin i gospođa s fine jahtice imaju, prvo, prema domaćinu kojem su došli — našoj obali — a zatim i prema planeti na kojoj svi živimo. Pokazuje i šta misle o meni, kupaču na plaži, pa ga zato shvatam lično. Vide da se kupamo u njihovom otpadu. Znaju da su ga bacili i ne smeta im. Štaviše, vjerovatno im hrani osjećaj razlike: ja sam ovdje gore, a ti si tamo dolje.
Znam da se sve to ne mora nužno pročitati iz nekoliko kora lubenice, par polovina paprike i listova salate, hrpe sitnih komada ambalaže, nekoliko plutajućih govanca i kondoma. Procijenite sami.
Kako neko sebi opravda bacanje takvog otpada dok je usidren nekoliko metara od plaže?
Nikako — samo ne preuzme odgovornost. Ko može turistu objasniti da je njegovo smeće njegova briga i da je more živi organizam koji itekako utiče i na njegov daleki život na kontinentu?
Prenosim vam ovaj prizor s jednom mišlju: ljeto ima drugačije zagađivače od zime, ali more je žrtva u oba slučaja.
