Ова објава је ода артичоки, краљици преображаја и раскошне чудноватости.

Жбун артичоке расте зими. У марту се појаве први пупољци, а у априлу или мају достигну величину идеалну за бербу. Тада су срца мека, слатка и укусна, а цвет је још у стадијуму пупољка. Ако само мало прерасте, постаје тврд, влакнаст, бодљикав и сув. Неколико цветова нам је промакло ове године, па смо их пустили да процветају. После свега што артичока прође — од бујног зеленог жбуна у рано пролеће до пупољака којима се частимо у дивним јелима — цвет у пуном цвату ипак је чиста магија.

Опет морам да причам о боји коју фотоапарат не уме да пренесе. Опет не могу да дочарам нијансу, тон и игру ове љубичасте. Кад видим цвет из даљине, вуче ме к себи као да има неку тајну моћ, нешто што иначе не срећемо у природи: невиђену боју и посебну текстуру.
Та љубичаста као да је из приче о чаробњаку, друиду и магији која се шири из његовог димњака. Као боја и светлост којима описују седму чакру. „У таоизму се љубичаста повезује са духовном моћи и користи у исцељивању и повезивању са духовним светом. Љубичасти пламен је духовна енергија високе фреквенције…”

Баш тако овај величанствени див сија из потпуно суве основе. А нисам једина која пада на његов магнетизам: у цвету је права гужва разних зујавица.