Више пута сам видела ову празну, суву љуштуру цврчка како стоји на некој грани. Прошлог лета их нисам документовала, па сам се баш надала да ћу ове године наићи на неку, да јој се дивим и коначно је забележим.

Та љускица, оклоп или стара кожа — зовите је како хоћете — једна је фаза преображаја цврчка. Он се ослободи старог руха, остави га закаченог за влас траве или гранчицу и одлети у „распевани” део свог живота, обично у крошњу оближњег бора или чемпреса. На овом снимку пронашла сам забележен цео процес: Преображај једног цврчка.

Фасцинира ме тај савршено дизајниран, осушен оклоп, детаљна копија инсекта која је одслужила своју сврху, али и даље стоји закачена за травку као да у њој још има живота.

Природа ме тиме учи да за сваку фазу раста живог бића ствара најбољи могући дизајн и улаже пуну енергију свог ненапорног труда. Даје све за сваки детаљ, чак и када је он само помоћна станица у развоју, једна карика. Природи није губитак да направи нешто савршено сложено што ће инсект касније одбацити. Сав тај труд и савршенство нису били узалудни; у датом тренутку имали су потпуно оправдану и драгоцену функцију. Природа нема проблем да да енергију целу, без задршке, увек најбоље што може, јер то ради без напора.
Како можемо да научимо да живимо по том принципу?

Да, добро, таквим стварима се ја дивим… :)

Тлоцрт, нацрт, бочни поглед — на фотографијама — и онда смо га оставили тачно онако како смо га нашли…