У канти воде пронашли смо малог, утопљеног слепог мишића. Не знамо како је упао ни како се удавио. Можда је већ раније угинуо, па тек онда пао у воду… Чим смо видели призор, аутоматски смо оним саосећајним тоном рекли: „Јао, јадан.” Николи је то остало баш важно, па је још неко време понављао: „Јао, јадан.”
Слепи мишеви живе нам под кровом и углавном су добре комшије. Целу зиму преспавају. Лети дању спавају, а ноћу излазе у лов. Често их виђамо и не сметамо једни другима.
Било нам је жао овог бепчета, али то је ипак била ретка прилика да мало боље погледамо како изгледа беба слепог миша. Радозналост је победила, па смо га окретали и посматрали са свих страна.
Те вечери читали смо да слепи мишеви могу да носе вирус беснила, који се може пренети и који је смртоносан ако се вакцина не добије брзо. Не треба дирати ни угинуле слепе мишеве јер и они могу да буду заразни.
Прави ризик је ујед, а слепи миш ће угристи само ако се брани и нема другог излаза. Иначе су велике плашљивице и беже од људи. Надамо се да наши бишевски слепи мишеви немају тај вирус, поготово јер генерацијама нису у контакту са онима са копна. Ипак, за сваки случај, од сада их више нећемо дирати…
