Што дуже живим крај мора, све боље разумем песму Мери Цетинић „Море”. Има две кратке строфе о љубави, а онда отпева реч море отприлике шездесет пута. Једноставно није имала шта више да дода. Понављањем те једне речи, претварајући песму у спев мору, створила је осећај његове величине, важности и светости — извора свог живота.
Море је жив организам. Све што у њему обитава ствара његове јединствене особине. Обоји се тоном атмосфере, заплеше у ритму ветра, шуми у темпу олује, мирује под сунцем… Расположење му се мења са небом, сунцем, ветром, биљкама, животињама и људима — са свиме око њега. Море не постоји одвојено. Сваки део га ствара; сваки талас је саткан од безброј капи, а свака кап изражава цело море.
Нама са континента море значи плажа, сунце, купање, лето, врућина и мирис креме за сунчање. Море смо имали прилику да доживимо од јуна до августа и углавном га везујемо за те појмове. Али то није ни цело море ни његова пуна вредност. Права снага, моћ и истина мора много искреније се осете у осталих девет месеци.
Искусан морнар осећа страхопоштовање према мору. Сада то разумем. Није свеједно у каквим условима крећеш на пучину. Једног дана море може бити невероватно мирно, спокојно, глатко као уље, а већ следећег дивљају таласи од три метра. Ко плови разуме његов говор и промене, зна шта значи сваки тон боје и правац ветра. Море је медиј који диктира кретање. Бродови га обликују таласима које стварају, начином на који секу површину и белом пеном којом исцртавају пут.
Та позната „морска сцена” одмах нас развесели; ћелије дубоко у телу заплешу. Призор доноси мир и осећај да смо коначно стигли. „Сада могу да станем и само будем, баш као што море јесте.”
