Са буђењем пролећа трава постаје зеленија и гушћа, ситни цветови ничу на све стране и позивају зујавце. На врхунцу бујне џунгле у врту, из најгушће траве одједном изроне бодљикави зелени пупољци. Из њих се сваког дана рађа нов цвет мака. Улази у ливадски призор очаравајућом појавом, жарком бојом и величанственим латицама. Засени текстуре и нијансе свих осталих цветова и травки. Већ као пупољак, мак се протеже и штрчи, одмах доминира и диктира цео призор.
Ухватила сам један пупољак у тренутку када латице пробијају кроз њега. Та природна борба између онога што мора да се изрази и онога чему је време прошло увек ме фасцинира. Оно што расте ствара довољно снаге да пробије структуру коју је прерасло. А оно што је прерасло дозвољава да буде пробијено и предаје се. Све има сврху, улогу и век трајања; заједно сарађује у току пролазности.
Латице се рађају згужване, али се врло брзо рашире и покажу пуноћу своје глатке, свиленкасте површине, створене да маме и красе, заводе и опчињавају.
Када се отвори, цвет је присутан само дан или два. После тога делови се расипају, разлете и нестану. Биљка прелази у другу фазу: развој семена мака.
Када се појави његово величанство Мак, поглед се просто залепи за њега. Дође ти да га додирнеш, пређеш прстима преко тих посебних латица и тако одамо почаст његовој свечаности.
