Зовемо га велики маслачак јер изгледа као маслачак и лети као маслачак, само је већи. Нисам се потрудила да истражим која је то тачно биљка, али сигурно су у неком сродству. Успела сам да направим поређење величина, да вас одмах уведем у причу о џиновском маслачку и његовој посебности.
Пошто је увећан, као да је неко притиснуо зум, виде се невероватни детаљи које је на обичном маслачку теже приметити. Сваки „падобран” је већи, па се анатомија цвета види сасвим јасно. Поглед у средиште конструкције потпуно ме је одушевио. Види се да је сфера изнутра шупља, док нити праве чипку која ствара привид округлог тела. Кугла заправо не постоји; ту су само безбројни мали кишобрани савршено намештени да формирају целину цвета.
Цвет има дршку — или како се већ зове део за који су причвршћени падобрани — веома сличну маслачковој. Исти принцип, чини се.
Наравно, када Никола угледа велики маслачак, нема му спаса. Згњечи га, одува, распрсне, уради шта год стигне… Требало ми је времена да за дневник пронађем један или два примерка која још није разнео ветар. И они су, доследно, одмах после фотографисања темељно раз-маслачкани.
Иначе, чини ми се да им је сада крај сезоне. Веома су суви, влакнасти и смеђи. Можда је и боље да их ослободимо стабљике и помогнемо падобранима да одлете у ветар, у слободу, према новим приликама и поглављима која чекају сваког малог летача.
