Рибарима су бродови као људи. Оно што човек проживи са бродом не може до краја никоме да преприча. Брод се са рибаром бори против немирног мора, моли Светог Николу, мирно плута у залазак сунца, стрпљиво чека на везу и пролази кроз све што наиђе. Постаје његов стабилан ослонац, верни сапутник, простор у којем се живе дани на мору. У очима рибара види се љубав према броду и мору који га хране.

Кад рибара више нема, брод остане занемарен, запуштен и дође му крај. Нагризе га зуб времена и треба се опростити. У овим крајевима пролазност се на бродовима и чамцима види баш јасно. Ту и тамо лежи неки који више не може да се поправи и никада се неће вратити у море. Сунце, со, ветар и време стварају текстуре и нијансе старости. Брод чека тај дан, своју ватру.

Дрвени бродови се традиционално пале. То је део ритуала пуштања и опраштања.
После дугог пропадања на плажи Порат, овом броду, 94 КЖ, коначно је стигла ватра.