Време је за брање боба. Ми са континента дивимо се тим махунаркама и ценимо их као да су од злата. Кад млади боб стигне на Долац, купује се без размишљања. Овде су људи прилично у фазону: ма, боб ко боб. Многи га не воле, неки га чак тешко варе, а изгледа да нема ни много рецепата у којима је он главна звезда. Можда генерализујем, а можда стварно највише ценимо оно чега немамо.

И ево мене сада на медитеранском тлу, где боб крене да расте чим угледа земљу. Само забодеш суво зрно, пустиш га и после четири-пет месеци береш. Док је млад, могу да се једу и целе махуне. Биљка је супер и за башту јер земљу у којој расте обогаћује азотом.

На моју срећу, мали човек је открио да су брање и чишћење боба баш добра забава, па смо били одличан тим и кроз игру брзо завршили посао. Боб смо скували и направили песто: боб, млевене пржене семенке сунцокрета, нутритивни квасац, маслиново уље, бели лук, першун, со и бибер. Неколико зрна појели смо само скуваних, без ичега. Та слаткаста, кремаста милина сама ти развуче осмех преко лица.