У ово доба цветају алоје, као и већина других биљака у пролеће, наравно. Што су цветови више расли и развијали се, то сам све теже могла да прођем поред њих као да ништа није било.
Ах, та боја. Те нијансе!
Сваки пут би ме зауставили и провела бих неко време гледајући их потпуно опчињена. Као што се види на фотографијама, цвет је отприлике бресквасто-наранџаст, у преливу од топлије, црвенкасте наранџасте до сивкасто-плаве на врховима, одакле се отвара жута ивица и извиру жућкасти тучкови.

Ствар је у томе што фотографија не може до краја да пренесе ту нијансу, баршунасту текстуру која је носи, нити однос боје цвета са светлом, сенком, небом и ветром. У природи боје нису као из тубе темпере или кутије дрвених бојица. Толико су богатије и чудесно спојене у односима и преливима да им се стварно можемо дивити пуним срцем.