Сви смо много пута гледали како заласци сунца украшавају летње вечери: облаци дају текстуру небу, нијансе се појављују док сунце тоне, једрилице се љуљушкају на благим таласима, а песак, море и небо склапају познату слику дана који се смирује…
Сунчеви зраци ниско пролазе кроз атмосферу и стварају нестваран спектар. Све урања у те тонове, у прелив од жаркоцрвене до тамноплаве…
Са малим одмаком, поглед са Бишева према острву Светом Андрији, иза којег се топи бакарна кугла, изгледа као кадар из филма о далеким тропским острвима. Шта се све тајанствено, опуштено и страсно дешава у оваквој атмосфери?
Били смо само у пролазу, шетали без плана и овековечили призор који је нама готово свакодневан, а којег се никад не можеш нагледати.
Залазак сунца не може да се ухвати. Не можемо да га поседујемо. То је тренутак потпуне инспирације и тоталног пуштања.
