Није нас било код куће неколико дана, а онда смо се вратили и — изненађење. Посадили смо четири саднице тиквица. Једна није преживела, три су се примиле. Почеле су да цветају, а из цветова су кренуле младе тиквице. Када смо одлазили, ништа није изгледало необично. Али кад смо се вратили, деловало је као да се сва енергија — читај: вода — усмерила у једну тиквицу која је потпуно полудела, у најбољем смислу. :)
Чим смо стигли, убрали смо је да престане да краде сву воду и да и остале могу равномерно да се развијају. Тако то иде у природи, зар не? Ко се избори за врх, поставља правила и узима све, а наш задатак је да помогнемо природи да се врати у равнотежу — признајмо, зато што од ње имамо корист и желимо да добро расте. То сада учим кроз живот са баштом: како да орежем лозу, воћке и маслине, када се сади, када бере, како се ђубри и све остало.
То је закон по којем природа брине о природи. Леп круг захвалности.
