Предивно ми је кад домаће поврће испадне овако необично обојено, још један доказ да је природа прави уметник. Некад се игра геометријским облицима, некад линијама, често се изражава сасвим апстрактно. Како год да ради, резултат је чаробан и непоновљив.

Пример су наше паприке: жутозелене и жаркоцрвене, обојене наизменично, пола-пола. Почеле су светлозелене и већ смо хтели да их беремо кад смо приметили да се појављује румена нота. Пустили смо их, заливали и чекали, а оне су постајале све црвеније и контрастније. По односу боја, јесу ли ово зелене или црвене паприке?

На крају је ипак дошло време за бербу. Комшиница је рекла: „Побери их да ти не умарају биљку”, па смо послушали. Сада на столу имамо хрскаве, слатке и сочне, маштовито апстрактне паприке из врта, уз гомилу парадајзића у истим нијансама… Изгледа да природа није опрала четкицу између два посла.